HOROSKOP

 

TORBA

 

Nikad te nisam nista iskrenije molio, od ovog

sto ti sada govorim, sine moj.

U najezenom vetru veceri drvece otresa s

ledja suvi bakar. To se dogegao septembar.

 

Ti sutra polazis u skolu.

 

Okna mirisu srebrno i zeleno na prve severne

magle i prve kise. Vazduh se para kao

paucina i sav je izbusen kricima divljih

jata sto se sele na jug.

 

Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret

u zivotu. Drzis je praznu kraj uzglavlja.

S njom ces prespavati noc.

 

"Prazna je torba najteza" -  pevaju Cigani dok

se vuku niz bespuca.. Ja u sebi pevusim:

"Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje

masta  svega sto zivi i zeli. U punu ne staje

vise nijedna mrva sna.

 

Nijedna gipkost ovog pomalo okostalog 

sveta «.

 

Tu pesmu, mozda, retko koji malisan cuje od

svoga oca, dok prima u sake sudbinu.

Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svom

sinu: »Ko premnogo u torbu trpa, poderace je."

 

 

A i  ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je

torba. A i ljudsko srce je torba. Sve  su to

torbe bez dna.

I mogu mnoge hiljade  pokolenja stavljati u

njih pregrst zanosa, neznosti, nade, jos

uvek  ostace mesta za nove, sire proste,

jos uvek ostace mesta za nove radoznalosti.

 

Jos  uvek ostace mesta za  mnogolike svetove

koji na prstima prilaze i nose ispod koze

toplije i belje ljubavi.

 

Jer sutra nema  jedno oblicje, sine moj. Postoji

veliki  broj buducnosti.

 

I moras imati dalekovidu moc  proricanja da

se  ne zgrudvas u samo  jednom vremenu.

 

Ne znam gresim li ako verujem: ipak je sve

tako lako poderivo  - sem coveka.

 

   

ZMURKE

 

Postoji nesto brze  i od same mogucnosti da se

covek sporazume sa svojom mislju.Nekakva

groznica uobrazilje. Carolija.

Trag koji se vec dogodio unapred.

 

Secam se svoje prve skolske torbe. Nisam

zurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,

obilazio oko nje i zamisljao u njoj

obilje  neobicnih stvari.

 

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram

ga danima. Lepse mi je da zamisljam sta

moze biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim

stvarima.

 

I tek kad oljustis  omot, prestaje svaka carolija,

jer vise nema smisla nijedna igra pogadjanja.

 

Jer sve je u nama kad zmurimo, a strano kad

otvorimo oci. I sve je nase dok zelimo , a

tudje  kad se ostvari.

 

Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,

unutra, u skladistima tajni i korenju energije.

Samo smo spolja dopadljivi, puni

boja  i mirisa. A unutra, u nama, kipe

orijaska sunca.

Sve se  to dogadja zato sto nismo skinuli  omot

sa  svog  jos uvek pitomog i detinjastog

srca.

 

Dobivsi sebe na poklon od ovog ovde jedinog

i nepovratnog zivota, mi u tom srcu

nosimo sve ono sto postoji i sto ce tek

postojati  u nasim drugim zivotima.

I ne kvarimo ga kao igracku, da otkrijemo

cime voli. I ne kvarimo ga da vidimo cime

se boji i cime sanja.

 

Kad zvezde padaju avgusta, ne trci da ih

potrazis u travi. Ne sakupljaj ih po  sumama i

ne vijaj za bregovima.

Samo zatvori oci. Bar ti znas da se igras

zmurke.

 

Uhvati ih u letu i sve ce u  tebe duboko

otkotrljati.

 

Zazelis li se mora ili severnih snegova, zazelis

li se planina, jezera ili pustinja, samo zazmuri

u svet, ne odmotavaj omot vida,

i sve ce se u  tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

 

   

GOVOR

 

Smatram velikom slaboscu i stvarno bih  bio

potisten kada bih sve ovo sto osecam,

 

nepristupacno proveri,

 

morao da ti objasnjavam hudim  jezikom

coveka: recima  sumnjivim, rovitim, razjedenim

i nekorisnim.

Postoje svakodnevne, sasvim obicne stvari,

koje su mnogima tajna.

 

"Najcvrsca vrata su ona koja su sirom otvorena«,

 kaze jedan prastari zapis sa Tibeta.

 

Postoji govor koji ce neko otkriti sutra, a

mozda niko nece ni pokusavati da ga

otkrije. Ali ti ga vec sada moras obuhvatiti

mislima.

Jer to je jezik znacenja, a ne dijalekt naziva.

 

Postoje kulture gestova, disanja ili  vida.

Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.

Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,

stvarnost stvarnog, volja volje i moc moci.

Postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja,

... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.

 

Sve se redje usudjujem da izgovaram reci, jer

uvek znace drugo nego sto ja to zelim.

Sve dalje su od govora i tesko ih razabirem

u sumovima beskraja.

 

Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleda. Takvo

je moje cutanje s tobom ove noci. Opnu po

opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor

medu nama civilizacije protozoa, epohe

virusa, celije stena i vazduha, i ustavljena

koza vode  i vecnosti.

To je kao da  se sporazumevamo u svim

vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem

smo se zadesili.

 

Pisem umesto tebe Snezani i Alisi. Saljem

telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam

se bar jednom dnevno telefonom

Galebu Dzonatanu Livingstonu i Pepeljugi.

Ali ni reci odgovora. Znaci da misle

na nas.

Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi

glasom govora.

Ljudi se postuju recima, a vole cutanjem.

 

 

  

        OČI

 

U svakom septembru ima necega nalik na

tihe rastanke. Primetis to po igrama koje

polako pocinju da se saplicu. Primetis to

po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem

bratu.

 

Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako

lepo izmisljali. Primetis  kako nam i bajke

sve manje veruju.

 

Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i

svet sa one strane svoga oka.

 

Onome koga posmatras u ogledalu s nadom.

ti si nada koju on gleda iz svog sveta.

Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo

sa jedne strane vida.

 

Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u

daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.

 

Retki su oni koji shvataju granicu slobode.

Jos redji oni koji shvataju slobodu granice.

»Ne zidaj vrata veca od kuce «,  kazu Eskimi.

To isto znaci sto i zidati prozore manje

od ociju.

 

Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako

pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi

kuca i reke u kojima se taloze vrhovi

planina.

Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u

vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu"

 

Pa ako se i okliznes,  nekada, u zivotu, ne

gledaj to kao pad u sunovrat nego kao

pad uvis.

 

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog:

»Niko me na svetu nije pokorio  sem mene «.

 

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti

kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

 

I videti pad vetra kako raste duboko u doline,

u ponornice blagosti, sine moj.

 

I snove valja videti kako rastu dok tones

polagano u njih i paras se, bas kao sto i

ove reci cutanja, tudje i moje, tonu nocas,

a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju

nebo i rastu u jednu predivnu vasionu

koju smo izmislili sebi u visovima opalog

septembar.

 

Miroslav Mika Antic